Објавио: admin | Датум објаве: 12.05.2019.
У периоду од седамдесет година, колико постоје средње школе, од Гимназије (1948) и Школе ученика у привреди (1947), које су се касније, средином осамдесетих година удружиле и постале Средњошколски центар (1976), средњу школу су завршиле десетине хиљада ученика свих занимања – гимназијалаца, занатлија и техничара свих профила, како је диктирало вријеме и потребе овог града, регије и шире.
Пред почетак Другог свјетског рата била је отворена грађанска школа у згради гимназије. Ова школа радила је свега двије године, да би у току рата зграда у којој је радила грађанска школа била потпуно разорена.
Три године по завршетку Другог свјетског рата, 1948. године, Народни одбор среза Вишеград обновио је зграду бивше грађанске школе и тада је први пут у Вишеграду отворена нижа гимназија. Први нижи течајни испит у овој школи обављен је 1951. године и то је била прва генерација малих матураната. Школске 1954/55. отворен је први пут V разред гимназије и тиме је нижа гимназија претворена у непотпуну вишу гимназију, а школске 1956/57. oтворен је VII разред гимназије, те је тако ова гимназија постала пуна. Најплодоноснија школска година је 1957/58. јер је гимназија, по први пут, имала генерацију VIII разреда, која је завршила виши течајни испит.
За деценију постојања од 1948. до 1958. год. кроз школу је прошло 4.185 редовних и 479 приватних ученика и радило је 49 наставника.
Годину дана прије оснивања Гимназије, основана је Стручна школа ученика у индустрији и занатству (1947), рјешењем Среског народног одбора Вишеграда. Настава се изводила у виду течаја. Практичан дио наставе обављан је у привредним предузећима. Школа је те године уписала 62 ученика који су се оспособљавали за следећа занимања: бравар, столар, ковач, кројач, берберин, обућар, токар, абаџија, сајџија, лончар, механичар и трговачки помоћник.
Двије вишеградске средње школе, Гимназија и ШУП, интегрисале су се 1.3.1976. када је и основан Средњошколски центар „Хамид Беширевић“. Убрзо, 1980. године почиње и реформа средњег усмјереног образовања, која ће за потребе тадашње привреде школовати углавном производна занимања, радничка занимања свих профила (завариваче, водоинсталатере, електричаре, столаре, браваре) и техничаре (машинске, дрвне, хемијске, пољопривредне, рецепционаре). Нажалост, са овом реформом гаси се гимназија – посљедња генерација завршава 1983. године. Два ОУР-а су чинила средњошколски центар: ОУР Гимназија гдје је директор био Едхем Опрашић, професор математике и ОУР ШУП и Економска школа, чији је директор био Божидар Полић професор географије. Центар је похађао највећи број ученика 1.443, школске 1980/1981.
Период 80-тих година је „златно доба“ средњег образовања – то је период истакнутих резулата у вредновању наставе и ваннаставних активности од 1987. до 1990. године, када је школа освајала прве награде као најуспјешнија и најбоља школа у Сарајевској регији.
Ратне 1992., школска година почиње у другој половини октобра мјесеца, наставу изводи мали број професора, а наставу похађа свега 201 ученик. То је уједно и најмањи број ученика у једној школској години од оснивања школе. Директор школе је Драган Јевтић, професор математике. Те године донесена је одлука и школа је добила нови назив, Средња школа „Иво Андрић“ . Већ сљедеће године за директора је именован Ђорђе Мршевић, професор математике, који функцију директора ове васпитно – образовне установе обављаo до 2018 године. Школа је сваке године уписивала већи број ученика и одјељења, јер се повећавао број расељеног и избјеглог становништва. Поново је на задовољство свих, школске 1993/94. обновљен рад гимназије. Одобрење Министарства просвете, уписују се по два одјељења ученика гимназије сваке школске године. Послијератне 1996. (период после потписивања Дејтонског споразума) и нових пресељења, број ученика у школи се повећава. Због великог прилива расељеног становништва и немогућности да се смјести, Општина доноси одлуку да се зграда школе претвори у прихватни центар. То је и најтежи период за рад школе јер је само неколико учионица било остављено за похађање наставе.
У овом периоду школа је у већој мјери уништена, намјештај и учила разнесена, те је после неколико тешких година школа поново добила свој простор и функцију. Од тада предстоји период обнове, реконструкције школске зграде и опремања школе наставним средствима и училима. Колектив школе се обнавља и допуњава младим школованим људима.
Данас средња школа има сав потребан и стручан наставни кадар, кабинете и учионице комплетно опремљене са најсавремнијим училима и техником, школску кухињу и ресторан и библиотеку са читаоницом.
Ученици и професори врло успјешно су укључени у многе пројекте, домаће и међународне. Средње стручне школе, трећег и четвртог степена (аутомеханичари, техничари-машински, економски и туристички) образују се по новим, реформисаним наставним плановима и програмима.
